Čemu ovolika pažnja isluženom novinaru i nabeđenom vojno-bezbednosnom stručnjaku, a takvi mu atributi zaista pripadaju od kada se zvanično pridružio srpskoj marionetskoj družini? Iz najednostavnijeg razloga – radi se o čoveku sa dignitetom koji je velemajstor medijske mistifikacije iliti spinovanja, i kome, nažalost, još uvek veliki broj građana i seljana ove zemlje maksimalno veruje. Kao takav, uticajniji je čak i od vrha izvršne vlasti
Gostujući pre neku noć na Radio Televiziji Srbije u emisiji Olivere Kovačević „Da, možda, ne“ , Miroslav Lazanski je predstavljen kao komentator „Politike“ a ne kao udarna pesnica Srpske napredne stranke. No, to je manje bitno. Važno je istaći da je tokom gostovanja, koje je u pojedinim trenucima izgledalo kao da je on voditelj, izneo na sebi svojstven način nekoliko ozbiljnih neistina ili poluistina.
Pored toga, prikrio je par veoma važnih činjenica od značaja i, u skladu sa opštepoznatim političkim smernicama aktuelnih vlastodržaca koje se svode na maksimu da su za sve krive vlasti do 2012. godine (a oni su sada, je l’ te, nemoćni da bilo šta promene), vrlo smišljeno je bežeći od teme emisije, izokrenuo pojedine važne teze i to naglavačke.
Čemu ovolika pažnja isluženom novinaru i nabeđenom vojno-bezbednosnom stručnjaku, a takvi mu atributi zaista pripadaju od kada se zvanično pridružio srpskoj marionetskoj družini? Iz najednostavnijeg razloga – radi se o čoveku sa dignitetom koji je velemajstor medijske mistifikacije iliti spinovanja, i kome, nažalost, još uvek veliki broj građana i seljana ove zemlje maksimalno veruje. Kao takav, uticajniji je čak i od vrha izvršne vlasti.
Pa da vidimo šta nam je one noći zborio drug Lazanski i kako obrazlagao svoja saznanja i stavove. I lako će se doći do toga šta je istina a šta laž, šta je izvrtanje a šta prava pozadina. I posebno se da zapaziti deo gde se i definitivno, kao bliski prijatelj vojnih bezbednosnih službi, potpunno ulupao. U vezi sa tim predlažem onima koji nisu pratili emisiju uživo, da pogledaju snimak iste na sajtu RTS-a: Da možda Ne – 27. oktobar 2016
Bilo je evidentno da brani i pravda aktuelnu vlast i posebno službe bezbednosti povodom brukanja oko aktuelne špijunske afere u Upravi kriminalističke policije MUP-a R. Srbije, kao i u vezi događaja tokom takozvanog državnog udara u Crnoj Gori u vreme minulih izbora, čemu je emisija inače bila posvećena. S tim u vezi Lazanski je potegao „krunski“ argument na sledeći način:
„Da vas samo upozorim, ovo što mi sada gledamo je samo mali vrh ledenog brega. Znači, ono što se događalo u ranijem periodu do 2012. godine, upozoravam da je vojska, ova naša vojska, dala kompletnu arhivu JNA i kompletnu arhivu Vojske Jugoslavije Norvežanima, da je mikrofilmuju i prebace. Dakle, kompletna arhiva, sve što ima, da se prebaci na mikrofilm… Dali su pod izgovorom da mi nemamo para da to mikrofilmujemo. Ako vi jednoj članici NATO date kompletnu dokumentaciju, šta je to…. Arhiva je digitalizovana od strane Norvežana. Kompletna arhiva je prebačena u NATO….“
Uzalud je prisutni Aleksandar Radić, vojni analitičar i jedan od gostiju u emisiji, upadao u reč i pokušavao da demantuje navode Lazanskog iznoseći stvarne činjenice. Od buke i galame navedene naprednjačke perjanice, to se skoro nije moglo čuti na pravi način.
A istina je, svedočim to imenom i prezimenom kao neposredni učesnik tih događaja, da je Norveška sredinom minule decenije, tokom putešestvija Srbije u NATO program „Partnerstvo za mir“, zaista donirala Ministarstvu odbrane pozamašna novčana sredstva za kupovinu opreme za digitalizaciju vojne arhive i ništa više od toga. Nikakvo direktno angažovanje njihovih stručnjaka u radu na navedenim poslovima nije bilo omogućeno, na kojima su bili angažovani pripadnici Vojske Srbije, tačnije Vojnog arhiva, koji je u to vreme već uveliko bio dislociran u sastav Ministarstva odbrane.
Pogotovu nije zvanično ustupljena vojna arhiva navedenoj državi i još manje NATO-u, kako navodi Lazanski. Naravno, sve što je bilo važno od vojnih dokumenata ustupano je Severnoatlantskoj alijansi ali tajno i to odmah nakon petog oktobra. Recimo, slučaj Perišić i Sekulić – Džonu Nejboru u najranijoj fazi, pa kasnije Boris Tadić svom britanskom savetniku Džon Mur-Biku, pa onda Rade Bulatović američkim službama i dr. No, ipak, ne zvanično i ne uz talambase i onako kako navodi sveznajući vojni komentator „Politike“.
Uostalom, sve što je vredelo od vojnih papira JNA i VJ sa najvišim stepenom tajnosti (državna tajna, strogo poverljivo, poverljivo), potpuno otvoreno je, zahvaljujući petooktobarskim marionetama i nelegalnom Zakonu o saradnji sa Haškim tribunalom, predavano nadrisudskoj inkviziciji u Holandiji, sukcesivno počev od 2002. godine.
Šta je želeo Miroslav Lazanski navođenjem ovog primera, koji je samo površno bio u duhu emisije? Vrlo jednostavnu stvar, da abolira aktuelne vlastodržce, koji od 2012. godine čine u kontinuitetu i na identičan način – samo u značajno većoje meri – sve ono što su činili njihovi prethodnici.
Jer, da nije tako, evo da ga pitamo: (1) zbog čega onda nisu pohapsili sve one koji su predavali dokumenta NATO-u a to su mogli lagano da učine na bazi brojnih dokaza, (2) zbog čega nisu otkazali takozvani „Bezbednosni sporazum“ sa Alijansom, koji je 2008. godine potpisan u okviru programa „Partnerstvo za mir“ i omogućava legalno odavanje vojnih tajni, i, u konačnom, (3) zbog čega nismo izašli iz tog NATO programa ili ga bar zamrzli zbog otimanja Kosmeta, oticanja tajnih vojnih i ostalih podataka od državnog značaja, kao i zbog ugrožavanja bezbednosti i teritorijalne i svake druge suverenosti i nezavisnosti?
Naprotiv, ova vlast je zbližavanje sa članicama NATO saveza podigla, u odnosu na „žute“, za nekoliko lestvica potpisujući krovni SOFA sporazum 2014. godine, prema kome je svaki pripadnik bilo koje članice Alijanse zaštićen kao beli medved u zemlji Srbiji, pa tako i pripadnici njihovih obaveštajnih i ostalih subverzivnih službi. To su oni koji nesmetano rovare, vrbuju i izvode raznorazne operacije iz prebogatog Gladio asortimana.
Takođe, usvojen je pod patronatom NATO, upravo u vreme naprednjačko-socijalističke vlasti, plan IPAP kao „modus operandi“ najvišeg stepena saradnje jedne zemlje nečlanice sa Severnoatlantskim savezom. Zatim, izvode se na godišnjem nivou stotine zajedničkih aktivnosti sa njihovim komandama i jedinicama, a pored toga (in)direktno smo u većoj meri, i nezavisno od NATO-a kao organizacije, pod vojnom kapom „Evropske komande oružanih snaga SAD“, i ništa manje kroz program „Državnog partnerstva sa Ohajom“.
U nastavku emisije je usledio pravi mali biser. Omiljeno štivo Miroslava Lazanskog, starog, dobrog prijatelja vojne bezbednosti, kada je u maniru vrhunskih istraživača, neočekivano i teatralno izvukao iz unutrašnjosti sakoa nekoliko papira i stavio ih na sto, koje je, ne dozvoljavajući voditeljki da ih pažljivo osmotri, prokomentarisao na sledeći način:
„…Šta piše ovde…. Ovo je Platforma iz 1997 godine. Bio je šef Defensi Intelligence Agency (DIA – Vojno obavštajna agencija SAD – prim. aut.) u prvoj polovini 1997. godine i sklopio dogovor sa našom kontraobaveštajnom službom o saradnji i razmeni informacija. Nećemo čitat’ ko je ovo potpisao…“
Na iskreno (ili odglumljeno?) zaprepašćenje voditeljke – odakle mu nešto tako što je vojna tajna – Lazanski je u maniru lovca na neprijatelje nastavio: „…objavljeno je u jednoj knjizi, al’ knjiga baš nije kod nas. Evo ko je potpisao?… Nećeš pročitati, ne može… Evo, Mijatović (gost u emisiji, bivši zamenik načelnika RDB Srbije – prim. autora) može da vidi. Evo, gospodin Mijatović je vidio ko je potpisao. Znači, mi smo ’97. sklopili dogovor sa DIA…. Mogu odmah da kažem ko je izvor, u kojoj knjizi…. Nije bitno. Možemo čak i da je nađemo, knjiga je objavljena na srpskom jeziku, ćirilicom i svako može da vidi ovaj dokument. Ja sam ga fotokopirao…“
A zatim je poentirao: „Znači, kada govorimo o tome da li cure tajne ili ne cure tajne, pa mi smo izbušeni na sve strane. Do 2012. Vojska je davala praktično sve. Ona Vlada od ranije je tvrdila od strane određenih pomoćnika ministara odbrane, da mi u okviru procesa Partnerstvo za mir ne treba da imamo nikakve tajne….“
O čemu se ovde radilo? U vrlo kratkom vremenskom intervalu je izrekao mnogo toga i postigao nekoliko ciljeva. Da krenemo redom.
Dokument koji je pokazao u studiju i vitlao njime kao nekakvom eksluzivom, kopirao je iz knjige Nebojše Pavkovića, general-pukovnika, bivšeg komandanta ratne Treće armije i načelnika Generalštaba VJ, haškog osuđenika, koja je izdata 2015. godine pod naslovom „Miris baruta i smrti na Kosovu i Metohiji 1998. godine“ . Javno je promovisana oktobra te godine u Beogradu, a zatim i u Nišu i u Kraljevu. Svi primerci prvog izdanja su poodavno razgrabljeni od strane čitalačke publike.
Naravno, knjiga i promocija iste, je apsolutno ignorisana u srpskoj javnosti iz razumljivih (haških) i brojnih drugih (marionetskih) razloga, pa tako i od strane Lazanskog lično, koji je uredno pozvan da prisustvuje promociji u beogradskom hotelu „Moskva“, ali se tamo nije pojavio.
Zbog čega? Zbog toga što je legendarni general napisao izuzetno istorijsko štivo, ali na veoma specifičan način, kao komandant Prištinskog korpusa – formacije Vojske Jugoslavije i Treće armije, koja je 1998. godine, zajedno sa MUP-om Srbije, razbila šiptarske teroriste i potpuno suzbila oružanu pobunu na Kosmetu.
Ali, ključni problem Lazanskom je što je Pavković u knjizi, između ostalog (i prilažući niz borbenih i ostalih dokumenata od izuzetne važnosti), opisao stanje u vojnom vrhu tadašnje države, identifikujući nekoliko najznačajnijih pojedinaca, obelodanjujući njihovu optrukciju a zatim i otvorenu izdaju, tačnije stavljanje na stranu glavnog protivnika SRJ i VJ i istovremeno mentora šiptarskih terorista – Severnoatlantske alijanse.
Prozvao je činjenično i na bazi neoborivih dokaza zavereničku ulogu tadašnjeg načelnika Generalštaba VJ, general-pukovnika Momčila Perišić, kao i načelnika Uprave bezbednosti GŠ VJ, general-pukovnika Aleksandra Dimitrijevića, sa svega nekolicinom saradnika umešanih u navedenu delatnost. Upravo (i isključivo) zbog toga su i smenjeni sa dužnosti od strane tadašnjeg predsednika SRJ i Vrhovnog saveta odbrane, Slobodana Miloševića. Perišić krajem 1998. a Dimitrijević pred sami početak agresije 1999. godine.
Pa u čemu je problem? U tome što su obojica navedenih generala godinama bili ne samo šefovi (po vojno-bezbednosnoj problematici) Miroslavu Lazanskom, već i u veoma bliskim, može se konstatovati, prijateljskim odnosima sa njim, u šta se autor ovog teksta lično uverio u nebrojeno situacija i to u realnom vremenu. Ustalom, do nedavno Lazanski skoro da se i nije odvajao od Dimitrijevića. Ako nigde drugde, onda više puta u popularnoj emisiji „Ćirilica“ na Hepi televiziji.
E, upravo ta dvojica generala su, pored činjenice da su još tada bili zagovornici približavanja NATO-u (bez obzira na pobunu na KiM i otcepljenje), tvorci dokumenta čiji je tačan naziv: „Platforma za kontakte sa predstavnicima američke vojnoobaveštajne službe – DIA“. Jedan ga je potpisao, tačnije stvorio (sa još dvojicom najodanijih starešina visokog ranga Uprave bezbednosti) i overio, i to je Dimitrijević, a drugi, kao glavnokomandujući VJ, odobrio – Perišić. I to tako što je navedeni dokument bio potpuno sakriven ne samo od nadležnih organa Generalštaba, već i od članova Vrhovnog saveta odbrane SR Jugoslavije.
Sa tim dokumentom je, prema onome što je poznato, bio upoznat od strane tadašnjeg Resora državne bezbednosti (RDB) samo načelnik, Jovica Stanišić, inače razotkrivena agenturna pozicija američke Centralne obaveštajne agencije – CIA. Čovek koji je upravo, prema dostupnim saznanjima, obezbedio nakon završetka mirovnih pregovora u Dejtonu, operativne kontakte Perišića i Dimitrijevića sa generalom Hjuzom, direktorom američke Vojnoobaveštajne agencije – DIA.
I, zaista, u dokumentu se tretiraju do tada neviđene i apsolutno neprimerene i protivuzakonite supozicije, pre svih da vojna kontraobaveštajna služba jedne zemlje stupa, praktično, u podređeni položaj prema vojnoobaveštajnoj službi druge zemlje, u ovom slučaju najjače zapadne sile, tako što kao na tacni predaje sve što se predati može i to u realnom vremenu. Za uzvrat ne dobija skoro ništa.
Platforma je možda i manji problem (a najveći dokaz svakako), koliki je problem to što je bilo nekoliko (polu)tajnih kontakata sa generalom Hjuzom i ostalim američkim obaveštajcima, ali i redovnih i brojnih brifinga kako američkih tako i britanskih vojnih predstavnika u SRJ, posebno od strane generala Dimitrijevića.
Taj dokument je, ustvari, predstavljao samo nevešto pokriće i odstupnicu za ono što je uveliko i najverovatnije u dužem trajanju već činjeno.
I naravno da su otekli brojni i veoma važni podaci – od organizacije i strukture komadni i jednica VJ i organa bezbednosti, preko (i posebno) načina angažovanja vojske i policije na Kosmetu u borbi protivu terorizma, do mnogobrojnih drugih važnih državnih i vojno-bezbednosnih pitanja od značaja za odbranu zemlje u već zaplaniranoj oružanoj agresiji. Sve do svojevrsnog opanjkavanja kod stranaca komandnog kadra, od vrha države do komande Prištinskog korpusa, i otvorene opstrukcije svega što je rađeno na terenu.
Međutim, šta Lazanski svesno i planski ignoriše (i to uporno čini godinama unazad, a posebno od kada se pridružio vladajućoj vrhuški i time prihvatio NATO program Partnerstvo za mir), baš kao što je namerno izbegao da pred brojnim TV auditorijom javno izgovori imena navedenih generala, svojih prijatelja, pa čak i naziv knjige i ime njenog autora?
Neoborivu činjenicu – da je tadašnja država (ne SFRJ koju on uporno forsira, već SR Jugoslavija) i posebno vojni i bezbednosno-obaveštajni sistem u najširem smislu, bio toliko snažan i tako dobro organizovan, postavljen na najzdravijim mogućim osnovama (to je tokom emisije nedvosmisleno potvrdio i gospodin Zoran Mijatović), da je bilo nemoguće urušiti ga. Makar na tome organizovano i energično radili čelni ljudi sistema, a to znači funkcionalno i personalno najvažnije karike.
Sistem je bio normativno i organizaciono postavljen tako da je mogao da funkcioniše ne samo u uslovima otvorene izdaje i subverzije iznutra, već i u ambijentu potpune izolacije zemlje, sankcija, blokade, ucena, ultimatuma, pretnji, pritisaka, i, na kraju, otvorene oružane agresije koja je izvedena u takozvanom strategijskom okruženju zemlje, kao najgorojoj mogućoj geostrateškoj supoziciji.
Uostalom, zar sve to nije naučno dokazano ne samo ’98. već posebno 1999. godine? Uzalud su im bili prikupljeni podaci, izučena do detalja organizacijsko-formacijska struktura, postavka odbrane, logistika, bezbednosne i obaveštajne mere i sve drugo. Ništa nije vredelo. Sistem je funkcionisao skoro pa besprekorno. Ono što nisu mogli da zahvate i podriju obaveštajnim i subverzivnim merama i da unište, bio je moral pripadnika vojske, policije, pripadnika službi i, naravno, naroda u celini. I posebno – znanje, ratnički talenat, maštovitost, upornost, hrabrost i rešenost da predaje nema.
Tokom navedene emisije Lazanski je apostrofirao još jedan primer subverzije, tačnije otvorene izdaje interesa zemlje, ali je kao i u prethodnim slučajevima, namerno ili ne, tendeciozno ili iz neznanja, stvar krajnje uprostio i opisao netačno.
Zbrzao je slučaj bivšeg „Maršalata“, strategijske lokacije i objekta koji je pripadao jedinstvenom kompleksu Gardijske brgigade (ranijih godina divizije), na sledeći način:
„Kad su Amerikanci tražili lokaciju ambasade, tamo gde je bio Maršalat, ispod tog Maršalata je bilo čvorište veze… I onda je tadašnji ministar odbrane Tadić pozvao celi generalitet da ih pita da li da se ta lokacija da. Bio je prisutan i načelnik VOA, general Braco Škorić. Svi su generali rekli može, treba dati i tako dalje. A onda je pitao Škorića – šta kaže VOA na to, general Škorić kaže da tu lokaciju bilo kojoj stranoj zemlji ne bi dala ni bilo koja afrička država. Tri dana nakon toga Škorić penzionisan. Šta ćemo s’ tim? Znači, mi smo gospodo izbušeni. Do 2012. ova zemlja je sve tajne dala…“
Samo kratko i istine radi – nije postojao nikakav „generalitet“, već Generalštab, koji nikada, a posebno ne u vreme dok je Boris Tadić bio ministar odbrane, kao ni kasnije, nije dao nikakvu saglanost za prodaju navedne lokacije Amerikancima. Naprotiv, svim silama je činjeno sve što je u tom vremenu moglo, da se takav aranžman izbegne. Razumljivo je iz kojih i to višestrukih razloga – čvorište veze Vrhovne komande i glavni vodovi fiskne telefonije, kao i drugih vrsta veza, te jedinstvena celina važnog vojnog kompleksa od strateškog značaja.
Događaj koji je opisao Lazanski odnosio se na jedno od izviđanja tog objekta od strane Tadića sa svojim pomoćnicima iz Ministarstva odbrane tokom 2003. godine, gde je general Radoslav Škorić, tadašnji načelnik Vojnoobaveštajne agencije, zaista izgovorio navedenu rečenicu, ali je netačno da su se ostali prisutni, među kojima je bilo par generala (i to ne onih iz Generlaštaba) izjašnjavali o navedenom pitanju, i još manje podržali inicijativu. Naprotiv, nikakve diskusije nije ni bilo.
Srpskoj javnosti je poznato da je prodajom navedene lokacije rukovodila prvobitno, od 2001. godine, Savezna vlada preko Miroljuba Labusa, a da je finalni posao završen u vreme Vlade Vojislava Koštunice, od strane Republičke direkcije za imovinu, tek 2007. godine, kada su se na funkciji ministra odbrane nalazili kadrovi G 17 – Prvoslav Davinić i Zoran Stanković. Vrednost lokacije koja je procenjena na 30 miliona, na kraju je prodata za nepunih 15 miliona dolara. Niko Vojsku više ništa nije pitao.
I, na kraju, kad već Lazanski pomenu generala Bracu Škorića, koji je kao i preostalih stotinak ratnika tog čina i ranga, uz više od dve stotine pukovnika i brojnih drugih veterana rata svih činova, smenjen i penzionisan od strane „žutih“, „plavih“, „crvenih“… po nalozima NATO stručnjaka, a da pritom, prema važećim zakonima, nije imao ni jedan od potrebnih uslova za penziju, da ga priupitamo: šta je učinila njegova „koaliciona“ družina za poslednjih skoro pet godina koliko su na vlasti, da bar nekolicinu, makar simbolike radi, takvih velemajstora vrati u aktivnu službu? I da li im je tako nešto palo na pamet? I da li smeju?
Naravno da nije, oni poštuju sve odluke prethodnih vlasti, jer su „državnički odgovorni“. I naravno da ne smeju ni da pomisle na tako nešto. Od koga? Od evroatlantskih prijatelja, podrazumeva se.
Tek toliko, da podsetimo druga Lazanskog.
*Goran Jevtović je pukovnik u penziji i stručnjak za bezbjednost
