Je l’ zna neko od vas za neki evropski grad u kojem su snabdijevanje vodom, strujom, čišćenje snijega, odvoz smeća i grijanje, “noćna mora”?
Otkako je jedan od lokalnih tajkuna tutnuo tadašnjem predsjedniku Izvršnog odbora 50.000 maraka da posadi svoju poslovnu zgradu đe-je-njemu-volja, Banjaluka je krenula nizbrdo. Bez nade da će se u skorije vrijeme zaustaviti i postati grad u istinskom smislu te riječi.
Od 90-ih do danas, mijenjali su se gradski oci, ali Banjaluka je uvijek bila iznova silovana: Gdje god nađeš zgodno mjesto tu zgradu posadi… I koga treba – nagradi!
A nama su uporno utuvljivali u glavu ideju o ljepšoj budućnosti i prosperitetu, o Banjaluci kao “evropskom gradu”.
Tako smo dobili popločan park u strogom centru, brojne “poslovne” zgrade tamo gdje im nije mjesto, a način na koji su “nikle” je tek posebna priča.
Jevrejski kulturni centar kao izgovor za dobar biznis pojedinaca bliskih vlasti, koji su se dobrano ogrebali o gradski budžet. Komšija Mile (Radišić) svoju poslovnu ideju zasadio je u Picinom parku. Kompanije, tajkuni i bankari utrkuju se da im se nađu pri ruci jer – kad su mogli da otmu parče gradske ili građanske zemlje, biće da mogu sve. I s njima valja poslovati.
I nije Grad zakazao samo na zaštiti prava građana i naše imovine. Nikad nam nije bio dobar servis. Nikad u našoj službi.
Je l’ zna neko od vas za neki evropski grad u kojem su snabdijevanje vodom, strujom, čišćenje snijega, odvoz smeća i grijanje, “noćna mora”?
Evo, ja ne znam.
U XXI vijeku naši gradski oci bi da nas griju na drva. Sitno strugana. Jes’, toliko nam je prerada drveta jaka, da strugotine imamo i za izvoz! A nafta, za njom i mazut, nikad jeftiniji. Osim toga, ispod nas teče vrela voda i hladi se u Vrbasu. Godinama pričaju o bušenju, ali su do sada jedino uspjeli da izbuše gradsku kasu. Našu kasu. I to na više mjesta i s rupama povećeg promjera. Bez nade da će biti trajno i bezbolno zakrpljena.
Čujem da je nedavno dolazio neki Turčin, koji bi gasovod da nam dovede i gasom da nas grije. Ne zna, jadan, da Srbi imaju loša iskustva sa gasom, još od Drugog svjetskog. Ali, čujem i da su ga gradski oci otpilili. Biće da je srpsko genetsko pamćenje presudilo i njegovoj biznis ideji. “Nema rata bez Turaka.” Shodno tome – ni posla sa Turcima. A i posao sa gasom i naftom rezervisan je za srpske Ruse. Pardon, Dodikove.
U našem najbližem susjedstvu gradovi se guše u magli i smogu. Ali, građanima barem zvanično saopštavaju kakav vazduh udišu. Zašto se naši gradski oci ne pohvale barem time što imamo čistiji vazduh? Eto, makar nas magla nije pritisla, a privreda odavno nikakve dimove ne ispušta…
Ne vole da se hvale!?
Neće biti!
Upravo su se pohvalili kako su nam lijepo okitili grad. “Dodatno” i na “nekoliko lokacija”. Evo, tresem se od miline…
U svom samozadovoljstvu, okačili su na sajt Gradske uprave čak šest (6!) fotografija ukrašenih jelki na kružnim tokovima na Zapadnom tranzitu i na šetalištu kod Narodnog pozorišta.
Jere se sramotite!? Jeste li svjesni da pokušavate umornu, silovanu, poniženu i smrznutu Banjaluku našminkati jeftinim i šljaštećim novogodišnjim ukrasima!?
To vam se čini otmjeno, moderno, evropski?! E, pa nije!
Bijah neki dan u evropskom gradu germanske provinijencije. Ovolikog kinđuraja u centru grada nema. Ali, grijanje im je odlično, voda planinska, saobraćaj uređen, ulice čiste… Grad diskretno “okićen”. Građani zadovoljni.
Svoj “zimzograd” nisu nabili u srce grada, ne smeta nikom i nije im ovako grdan kao naš.
Ako ćemo već o ukrašavanju grada i vašoj potrebi da se hvalite, šta biste tek učinili da ste Banjaluku ukrasili kao Moskvu? U rusku prestonicu ljudi već godinama dolaze za praznike, između ostalog i zato da bi se divili njenom novogodišnjem izgledu.
Valjda biste tražili da vas dodatno platimo, kao da vas osam ili više stotina, partijski uguranih u razne gradske službe, niste ionako preplaćeni za posao koji (ne)radite!?
Umjesto da se hvalite, pokušajte i da se stidite malo.
Šta malo!? Malo više!
P.S. Šta bi s tog pejzažnog arhitekte!? Možda bi on, ako iko, pomog'o…
Istinito
