Najveća opasnost za svaku zajednicu, pa i porodičnu, jeste otuđenost njenih članova, a sa otuđenošću su neraskidivo povezani sebičnost i samoživost
Manastir Hilandar, zadužbina Svetog Save i Svetog Simeona, toliko je utkan u srpsku duhovnost, istoriju, kulturu i tradiciju da će među Srbima uvek biti doživljavan kao srcu bliska i dobro poznata svetinja. Kako u manastiru Hilandaru danas živi oko 40 monaha i desetak iskušenika, kako izgleda njegov svakodnevni, a kako praznični ritam, za „Politiku” govori iguman svetogorske carske lavre, arhimandrit Metodije.
– Ono što određuje svakodnevni život svetogorskih manastira, a samim tim i Hilandara, jesu zajednička bogosluženja. To nam svedoči i njihova arhitektura – saborni hram je uvek u središtu manastirskih zidina. Bogosluženjem se započinje i okončava svaki naš dan ili, bolje reći, njegov vidljivi deo.
Da li je teško drevni poredak monaške države, kako nazivaju Svetu Goru, oteti od savremenog sveta i modernog života?
Na Svetoj Gori žive monasi – ljudi od krvi i mesa, koji su pre dolaska na ovo mesto po dve, tri ili više decenija živeli negde u svetu. Svi mi smo iz tog sveta doneli sa sobom mnoge navike i želje; većina njih su smetnja na putu ka monaškim idealima, a neke čak po svojoj suštini predstavljaju samu njihovu suprotnost. Svako ko dođe u manastir sa namerom da bude monah, ne samo po imenu i spoljašnjem izgledu, nego celim svojim bićem, mora da bude spreman na tešku i dugotrajnu borbu sa svojim „starim čovekom”. Veliko je olakšanje ako se ova unutrašnja borba, ovaj svojevrstan unutrašnji preobražaj, obavlja u odgovarajućem okruženju. Ukoliko to razumemo, biće nam lakše da shvatimo potrebu monaške zajednice Svete Gore da sa velikim usrđem čuva posebnost života na svojoj teritoriji. Ta posebnost se suštinski može okarakterisati kao ona koja nam na svaki način ukazuje na prolaznost zemaljskog života i potrebu da se, živeći po jevanđelskim zapovestima i po ugledu na najsvetije naše prethodnike u monaškom činu, dostojno pripremimo za večni život. Ovde treba napomenuti da takav životni poredak nije od koristi samo monasima koji ovde žive, ili onima koji dolaze iz manastira van Svete Gore da bi neko vreme živeli sa nama i upoznali se sa svetogorskim monaškim iskustvom, već i ogromnom broju poklonika koji stižu iz svih krajeva sveta tražeći duhovnu utehu. Svetogorska monaška zajednica od velike je koristi i čitavom svetu jer predstavlja jedinstvenu duhovnu riznicu koja obasjava narode blagodatnom istinom da je cilj života da lik Božji, ikonu Božju koju svako ima na sebi, stalno obnavljamo. Zbog toga je Sveta Gora kroz celu istoriju vodila borbu da bi sačuvala svoju posebnost i slobodu. U ova vremena, kada je svetovni način života dostupniji više nego ikada ranije i kada se on, možemo reći, agresivnije nameće, borba je teška. Ali i Bog, želeći da ljudima sačuva ovo pristanište spasenja, svojom blagodaću pomaže u ovoj borbi.
politika.rs
