Politički demagozi su shvatili odavno da mase lakše pristaju na negativni program, kao što je priča o mržnji neprijatelja ili zavisti, nego na bilo kakav pozitivni program. Mržnja i nasilje, posebno kod mladih, opravdavaju se idealima, herojima i višim ciljevima. Cilj opravdava sredstvo, a nema ničeg na šta glasački kolektiv nije spreman za dobro isključivo svog kolektiviteta. Jedina moć koja vredi je politička moć.
Njih dvojica, a ja i babo sami. Odnosno, njih četvorica, a Milo i Đukanović sami. Cela opozicija u Crnoj Gori kad se skupi, ima koliko DNS.
Rezultat? Verovatno u dogledno vreme vanredni izbori, jer ni prehlada neće biti dozvoljena, a kamoli proliv.
Paralela? Sa izborima u Republici Srpskoj. Prosečan birač kaže: “Ne valja Milo/Mile, ali kad vidim opoziciju…”
Jer od ovih znaju šta im sledi, od ovih drugih ne, osim da su kao hor gde svaki glas nije u drugom tonalitetu, već u drugoj pesmi. Uz, naravno, celi birokratski moćni aparat i budžet, evo Mile-ta, odnosno dvojice ljudi koji su na bivšem Yu-prostoru najduže u vlasti: Milo 27 godina, Mile sa prekidima nekih 13, ne računajući Banjaluku gde mu je stranka 19 godina u vlasti. Ili RTRS gde je i duže.
Razlika? Milo ušminkan, hoda prav kao strela, Mile sirov i hoda kao s kamena na kamen. Jedan za NATO i EU, drugi za Rusiju i srbovanje bez granica. Jedan mudro izbegao rat i uključio manjine u vlast, drugi priziva rat i eliminiše sve što nije srpsko.
Sličnost? Bar nekoliko nestalih milijardi i privreda koja skapava. Druga sličnost im je opozicija sa stotinu vođa, od kojih svaki ima kompleks od Mile-ta. Naravno, ni tu demokratije koliko ni za lek, jer je isti moto: „Ko nije za nas, za Njega je!”
Saučesnici? Ono što se naziva međunarodna zajednica. Ili tranzicioni učitelji tržišne ekonomije, demokratije i pravne države. Totalno neuspeli, naravno. Kao pedagozi su se pokazali ili nesposobnima ili nezainteresovanim ili nestručnim ili sa zadnjim namerama, te nam je država ne samo loš đak, već i delinkvent. I to punoletni! Eto nam šalju i EU razredne starešine nadrogirane, euforične i birtijski opredeljene.
Kad su došli, citirali su od Friedricha Hayeka do Jeffreya Sachsa. Potonjeg su kasnije preskočili jer je Srbija, recimo, platila njegovu šok-terapiju za zemlje u tranziciji, a on se prebacio na održivi razvoj i siromaštvo, leteći prvom klasom ili privatnim avionima.
Isticali su sledeće mane socijalizma, sa čim se apsolutno slažem, da ne bude zabune: centralno planiranje privrede je nemoguće izvesti uspešno; jednopratijski sistem guši ljudska prava i demokratiju; dugovi i promašene investicije su došli glave i bivšoj Jugoslaviji, a njen glomazan i nefunkcionalan aparat nije mogao da reši nagomilane probleme, dok je odsustvo konsenzusa ili insistiranje na njemu pocepalo državu uzduž i popreko. Najveći problemi funkcionisanja takvog sistema su problem znanja, problem stimulansa i ekonomska računica. U socijalizmu zbog uravnilovke pojedinac nije stimulisan da razvije svoja znanja i sposobnosti, jer je na sceni filozofija “radio, ne radio…”
Kvalitetno znanje znači napredak i novu vrednost, dok je u socijalizmu obrazovanje ideološki obojeno. Ekonomske računice nema ako su državna preduzeća pod kontrolom centara moći, imaju monopol i stvaraju gubitke, koje sanira poreski obveznik. Ako privatnik uzme 10.000 vrednosti resursa, stvori proizvod za koji kupci plate 100.000, znači da su stvorili 90.000 nove vrednosti za društvo. Državna preduzeća, nasuprot tome, uništavaju društvenu vrednost koristeći resurse na neefikasan i neprofitabilan način.
Jednakost, kao temelj socijalističke doktrine, nejednako je razdeljena, pa su neki mnogo jednakiji. Besplatno zdravstvo i školstvo ne postoji, jer neko mora da plati sve to, a to je poreski obveznik, kao i obično. Međutim, kad sistem školstva ne funkcioniše kako treba, kao i sistem zdravstva, kao rešenje se ističe više para iz budžeta, jednako kao u sistemu socijalne zaštite kad se siromaštvo stalno pavećava iako se izdvaja sve više novca. Za razliku od privatnih, državne kompanije i agencije mogu postojati stotinama godina zavlačeći ruku u tuđi džep, a pružajući lošu uslugu po ekstremno visokim cenama.
Birokratija, takođe, karijerno ne napreduje iskazujući preduzetnički duh i inovativnost, poboljšavajući kvalitet i smanjujući troškove. Njihov uspeh je baziran na političkim veštinama. Dok je zavlačenja ruku u džepove građana i zaduženja, vlada će uvek moći da daje veće plate svojim uposlenicima nego što ima privatni sektor.
Citirajući Hayeka, rekoše da kolektivizam svih vrsta, uključujući socijalizam, podrazumeva neko nametanje građanima, pa takav sistem privlači najnemoralnije ljude za političke lidere. Neminovno dovodi do suzbijanja demokratskih institucija i kretanja ka totalitarnoj upravi, jer nezadovoljstvo sporim i glomaznim demokratskim procedurama, te činjenicom da akcija sama sebi postaje cilj, ličnost ili partija koja u javnosti deluje odlučno, privlači mase čak po cenu napuštanja demokratije.
Politički demagozi su shvatili odavno da mase lakše pristaju na negativni program, kao što je priča o mržnji neprijatelja ili zavisti, nego na bilo kakav pozitivni program. Mržnja i nasilje, posebno kod mladih, opravdavaju se idealima, herojima i višim ciljevima. Cilj opravdava sredstvo, a nema ničeg na šta glasački kolektiv nije spreman za dobro isključivo svog kolektiviteta. Jedina moć koja vredi je politička moć. (R. J. Rummel je ceo život dokumentovao democid, odnosno nasilje koje su počinile vlade nad svojim građanima, a uključuje genocid, politicid – masovna ubistva. Ja bih da tužim bar za dugogodišnji politicid.)
I tako tranzicioni učitelji krenuše pre 20 godina u projekte, obuke i reforme. Sad budi pametan i skontaj jesu li oni nama to ukidali taj socijalizam ili ga učvrstili u najcrnjoj varijanti. Kad dunu vetrovi s tog evropskog puta ili se otvori izborna septička jama, smrdi na nacionalsocijalizam, a izgleda i kreće se kao fašizam. Regionalno…
DANI, 21.10.2016.
